У првих неколико дана, посете се умножавају и следе телефонски позиви, а затим живот напољу природно наставља својим током. То није ни недостатак наклоности ни занемаривање, већ једноставно другачији ритам. Па ипак, за некога ко живи у установи за негу, чекање закаснеле поруке може постати оптерећујуће. Чак и окружени другим становницима, могу искусити суптилну усамљеност, ону врсту која се увлачи између активности и оставља тишину која се задржава мало предуго.
Када дан изгуби смисао без малог циља
Код куће увек постоји нешто што треба урадити: сређивање фиоке, припрема оброка, постављање кутка за читање. Ови мали задаци испрекидају сате и стварају природни ритам. У установи за негу, све је већ припремљено и предвиђено… понекад мало превише. Неки људи тада постају посматрачи сопствених живота , без могућности за иницијативу. Постављање мини-пројекта – писање неколико редова, учешће у радионици, неговање биљке – пружа прави осећај унутрашње мотивације.
Када тело успорава због недостатка стимулације
Често се мисли да високо структурирано окружење гарантује стабилност. Међутим, смањење путовања, мање ходања и придржавање крутих распореда могу смањивати ниво енергије из дана у дан. Без свакодневне физичке активности, покретљивост се смањује, а виталност опада. Остајање активним – кроз нежне покрете, шетње и групне активности – постаје неопходно за одржавање независности .
