Радимо то без размишљања, десетине пута дневно. Механички, готово инстинктивни гест. Па ипак, ова ситна, наизглед безначајна радња крије тајну коју је мало ко од нас заиста одвојио време да испита. Шта ако је преиспитивање овог свакодневног рефлекса једна од најпаметнијих ствари које можемо да урадимо за планету – без напора, без трошења ни пенија и без ускраћивања себе било чега?
Пијење воде… у тоалету?
Овде бројка постаје упечатљива. Сваки пут када пустите воду у тоалету, између 3 и 9 литара воде за пиће се баца у море. Не рециклирана вода, не сива вода – чиста, пречишћена вода из славине. Користи се за испирање неколико капи урина.
На нивоу домаћинства, то је око 100 литара које се бацају сваког дана , или више од 36.000 литара годишње — што је еквивалент малог базена. Помножите то са милионима домаћинстава и стварност постаје запањујућа. Поготово што две милијарде људи широм света и даље немају приступ чистој и безбедној води.
Златно правило за еколошки освешћене људе
У многим еколошки освештеним домаћинствима, једноставно правило кружи годинама. На енглеском се каже: „Ако је жуто, нека се смири“ — другим речима, не пуштате воду у тоалету после сваке употребе. Само када је то заиста неопходно.
Урин је природно здрав и безбедан за хигијену, под условом да се тоалет редовно чисти. Прескакањем два или три испирања дневно, можете лако уштедети неколико хиљада литара воде годишње . Мала промена, прави утицај.
👉 Klikk på knappen nedenfor for å fortsette å lese. (>)
